PDA

Pogledaj cijelu verziju : Zbogom Srbijo



Predrag Gojković
21-06-2004, 22:12
DOPISNICA - PISMO EMIGRANTA

Aerodrom u Beču. Stojim u redu za čekiranje karata. Naš let iz Toronta kasnio je sat vremena i veza za Beograd je odavno otišla. Službenica mi saopštava da je sledeći let tek za šest sati i da ćemo leteti Jatovim avionom. Sležem ramenima i tražim telefon da bih to javio supruzi u Kanadu.
Umoran sam i isceđen, a moj devetogodišnji sin nervozan i pospan. Tri sata je poslepodne po evropskom vremenu i sunce nemilosrdno prži kroz stakleni zid čekaonice. Posle pet godina prvi put sam nadomak zemlje iz koje potičem i na to me bolno podseća opori miris duvana koji stiže do nas iz ‘ugla za pušače’ pred vratima aerodromskog toaleta sa zapečaćenim kabinama ("Zar se velika nužda ovde obavlja u pisoar?", zapitao sam se).
Jatova službenica proverava nam karte i ponaša se domaćinski i prisno. Ukrcavamo se u avion i naši piloti ga podižu sa piste vešto i brzo... Još na stajanci aviona zamolio sam navigatora za uslugu i on sada, dok avion leti na krstarećoj visini, ispunjava obećanje odvodeći mog sinčića u kabinu aviona gde ga posada smešta na mesto kopilota i fotografiše. U inat propisima i normama bezbednosti koje važe sa sve ostale. "Ko ih, bre, šiša, mi smo Srbi, mi radimo sta hoćemo sa našim avionima". To mi pomaže da nekako zaboravim iscrpljenost i konfuziju izazvanu promenom šest vremenskih zona.
Slećemo na Surčin. Sve mi izgleda drugačije.

Predrag Gojković
21-06-2004, 22:12
Ponavljam u sebi da je sve isto, ali osećaj nervoze i nedefinisanog straha me obuhvata sve jače. Aerodromska zgrada mi izgleda skučeno i mračno,..i pomalo neuredno.
Prva tri dana ostajemo budni do sitnih sati. Gledam sa nevericom u televizor. Ništa mi se ne sviđa. Sve je sporo i rastegnuto. Gomila novih privatnih TV stanica, sa meni nerazumljivim sadržajem. Isključujem TV i zurim u plafon do svitanja. Porodični problemi koji u Kanadi izgledaju daleko i bez pravog značaja, odjednom mi se motaju po glavi i muče me do iznemoglosti.
Par puta Dimitrije i ja koristimo ta noćna bdenja za dugo odlagane razgovore oca i sina. Tonemo u san dok prvi petlovi najavljuju buđenje novog dana. Spavamo do tri posle podne i ostatak dana provodimo zbunjeni i dezorijentisani. Ponovo učim da vozim. Uspevam da ukrotim tvrde komande "juga" i da povratim sećanje na "ko prvi devojci, tom devojka" pravila u saobraćaju. Sa nevericom gledam u "nepoznati i novi svet oko sebe". Zar je moguće da sam tako brzo sve zaboravio?
Službenica u banci sa ironijom i prigušenim besom u glasu reaguje na moje naivno pitanje i saopštava mi da to "tamo gde ja živim verovatno nije problem" ali da ona ne može da mi promeni novčanicu od sto dolara jer je nova i još nisu dobili njen opis iz Narodne banke, i šta da se tu radi "kada je ovde tako kako je". Ćelavi momak na benzinskoj pumpi nije bio ironičan. Bio je vrlo direktan i jasan: "Šta si bre tu stao sa tim "jugom", jesi li ti normalan? Gde da sipaš 87 oktana u "jugo"? Pomeraj se bre tamo, treba da sipaš 95 oktana, odakle si ti bre?"

Predrag Gojković
21-06-2004, 22:13
Iz Kanade, očigledno - zaključujem u sebi.
Odlučujem da se trgnem i pokušam da se snađem što brže mogu, jer tri nedelje će brzo da prođu i bio bi red da se uživa u odmoru. Odlazim do prve trafike štampe jer su mi rekli da se na bilo kojoj od njih može kupiti magnetna kartica za telefon. "Eto, stvari su se promenile na bolje", govorim sebi dok zadovoljno primećujem da su nove govornice postavljene na svakom ćošku.
"Molim vas dajte mi jednu karticu" ljubaznose obraćam prodavačici koja me gleda izvirujući ispod rukom napisane poruke na hartiji na kojoj piše: IMAMO HALO KARTICE OD 200 DINARA. "Nema kartice", odgovara tetka mrzovoljno.
"Ali, ovde piše da imate", začuđeno pitam. "Jeste, zbog tebe ću svaki dan da skidam tu hartiju i da je vraćam", dobijam jasan i nedvosmislen odgovor.
Konačno se prisećam i zlatnog pravila: Sve što ti treba nema tamo gde treba da ima, ali takođe i ima tamo gde treba to da platiš više nego što košta!. Prihvatanje tog pravila funcioniše sjajno do kraja odmora. Obilazim prijatelje i primam posete skoro svakodnevno. Vodimo interesantne i sadržajne razgovore. Dobijam odgovore na sva pitanja, čak i ona neizgovorena. Odgovori stižu rečima, pogledima, sleganjem ramenima, bojom u glasu, suprotnim značenjem izgovorenog, nelogičnošću ponuđenih odgovora. Osećam se opušteno i mirno. Sve kockice dolaze na svoje mesto. Nervoza i strah ustupili su pred jednom neumoljivom i sada već potpuno jasnom istinom.
Let za Kanadu protekao je bez problema. Uostalom, tako je uvek i bilo, povratak kući uvek je lakši od odlaska.
Zbogom Srbijo. Uvek ću te voleti.